Povodom Međunarodnog dana borbe protiv ilegalnog, neprijavljenog i nereguliranog ribolova koji se obilježava na današnji dan, 5. lipnja, pokušali smo saznati što više o ribanju dinamitom ili, po konavoski, delamitom. Cijeli je niz razloga zašto je ovaj tip ribanja, odnosno ovaj krivolov strogo zabranjen, a ono što se ističe svakako je njegov štetan utjecaj na ribolovne resurse i nepovratna šteta morskom okolišu i ekosustavu.
Bacanjem dinamita u jato riba ubijaju se vreće i vreće riba, a može biti riječ o stotinama kilograma ribe. Osim ribe, ubijaju se druge jedinke ekosustava, poput morskih školjki, rakova i crva, zbog čega dolazi i do usmrđenja mora. Ono što je nesreća za dinamitaša, osim stalnog opreza da mića prije ne izgori, a i da iza kantuna ne dođe policija, činjenica je i da takva riba ne može na ribarnicu. Ona se mora prodati tajnim kanalima, a u Konavlima je češće bila riječ o dijeljenju.
Ali, krenimo ispočetka: Prvo napraviš eksploziv. Imaš detonator i imaš fitilj, i fitilj staviš u kapsulu, i to se izolira i stavi se u eksploziv, izrolaš da ne more ispanut, i to je to. Nađe se riba, ona lampa, a ti pratiš đe je, onda uzmeš delamit, pripališ i baciš. Fitij ne bude dugačak jer treba da, kad ga baciš u more, da puca za dvije-tri sekunde, pet sekundi samo da traje i onda ono spara pod vodom i pobije ti ribu, pa ako budeš blizu ubije i tebe.
U ostatku Dalmacije do veće popularnosti ribanja dinamitom došlo je izgradnjom magistrale, tada se lako dolazilo do eksploziva, a broj detonacija uvijek se mogao u većem broju čuti prilikom bilo kakve izgradnje – tunela, željeznica, cesta, što potvrđuje i naš kazivač: a minalo se, kako nije, i aerodrom kad se radio, pucale su se mine, i u ratu bi kupili iz granata i svašta se činilo. A nekada ti se mogo i kupit, u mene bi ćaća išo uzet bez problema, samo si trebo ić u policiju da nijesi kažnjavan i to, koristio se i za vrte i kamenja oko kuće, ali su posje to zabranili.
Ishodi takvoga ribanja gotovo uvijek su neopisivo bogati, u vrećama bi se pokupila riba i nosila doma: Riba ispluta, ali bude i po dnu, potone, jeti malo ispluta, uglavnom potone, a zimi ubrnuto. Ne znam ima li to kakvo pravilo, meni se čini da je tako bilo. Janka bi se napravila, jednu vreću od krtole uzmeš i na vrh bi napravili ko kolut od žice, su tijem šupjem kupiš, to je za kupljenje pri vrhu. Ali moraš i ronit obavezno.
Drugi kazivač prepričava nam: Bit je kad se ide u sope, a najviše se išlo u sope, da delamita što prije opali, jer ako je baciš, riba počne bježat. Moraš u dobar momenat u jato bacit. Onda bi i vezali neki kamen i onu miću, to ti je ko kabel sporogorući koji aktivira kapsu, i unutra je stisnuti barut, i ti kad dođeš žarom na to, taj barut ne može cijeli izgorjet nego polako i ide cenat jedan na sekundu otprilike, pomalo gori i dođe do kapsule – onda eksplodira. Ako bi stavili previše miće, onda će kasnije opalit; ona gori i pod vodom, ali ako bi kasnije opalila ne bi ubili ništa.
Oni bi je stavili u kapsulu, a ona je 3-4 cm dužine, uvalili bi miću 2 cm i prekinuli bi točno arazo (op. a. u razini) kapsule; tako da se ta mića unutra nalazila i on kad bi zapalio, sa cigarom bi palili vazda, nije imo puno vremena. A za cipole, za cipole treba dulja mića jer kad baciš na njih, oni se razbježu, ali su kuriozni, prvo se razbježu, mića još gori, onda se vraću viđet što je bilo, ali kako se vraću, ono eksplodira i ubije ih.
Saznali smo da u Dalmaciji riba ulovljena dinamitom nije dolazila u ribarnice jer se lako prepozna. Kupovali su je ugostitelji, noću bi se dopremila u vrećama, a do noći bi je se skrivalo u drvlju. U vreći je uvijek bio kamen, pa bi se u opasnijim situacijama ispuštala vreća da potone. Sjevernije pod Velebitom u lađi su uvijek bila kamenja, pa ako bi se na moru pojavio sumnjivi brod, vadio bi se čep, pustilo se barku da tone, a ljudi bi plivali prema stijenama.
Ni u Konavlima se ta riba nije prodavala, dinamitaši su bili svjesni da ih se može uhvatiti i nakon samog ribanja: Ta ti se riba pozna, za razliku od ove što normalno uvatiš, njome je slomljena kičma, jednostavno je za vidit, podigneš je za rep i ako se smota prema prstima skontaš, a ako stoji tvrdo znači da je normalno, udicom ulovjena… Ta bi se riba podijelila, jednom su u Luci ubili dosta ribe plave, naišla je nekako i ubili je, i kad su posje nosili vreće i ljudi su ozgar dolazili i još ih dodatno pokupili, koliko je tega bilo. Dijelilo se dijelilo, ali ne miliciji.
Od policije se bježalo i skrivalo, a ne manjka sigurno ni onih koji su bili (gotovo) uhvaćeni na djelu: Jedanput je bilo nas par i pošli ti s barkom i neđe ispod Mikulića iskrcali se nas dva na suvo, a drugi ribali s barke s odmecima. Mi smo tražili ribu i našli, i bacio ti ovaj delamitu i pobio ribu, bacio se u more, i kaže ‘čuje se migavica, čujem, osjetim da ide’, vibracije što li, i eto ti montava tamo od Pendže. Bogami jes, migavica, policija, sad smo najebali, nemamo đe pobjeć. I oni ti pošli dreto na ove u barci, ali došli galebovi, navalili, oni su ti izdajice. Ee, galebovi izdajice. A što ćemo, nekako se skrili, ali zno sam ja da nam je gotovo. I trajalo ti je to nekako, oni se zapričali s ovijem na barci, smoto mig i pošo ća. Ništa mi nije bilo jasno. Pokupili mi ribu, došli ovi barkom i pobjegli mi ća. Što su im oni rekli, ja se ne sjećam, more bit da nijesam ni pito od straha.
Osim milicije, dinamit donosi i druge opasnosti: Kako nije opasno, ima bogati judi što su ostali bez šaka, prsta, jedno vrijeme ima bit da ih je više bilo bez prsta nego s njima. Spara ti u ruci, i gotovo ti je. Znali su ostavjat fitij u stijenama, on bi pokupio neku vlagu, šta ti ja znam, i onda spara.
Drugi kazivač potvrdio je da neki ni onda ne bi odustajali: Dosta ti je judi ostalo bez ruke, bez prsta, najviše na Mljetu su bacali, tamo ih je dosta bilo, čak sam čuo da su oni i daje bacali, vezali bi prosuju umjesto ruke i onda bi stavio dinamit u prosuju, zapalio i onda zavitjo.
Koliko god su nam ove priče nevjerojatne, postoje i oni koji su išli „ribat delamitom“, a da nisu znali plivat. Ma što to govoriš? Jes, tako ti je, vato ti je ribu delamitom, a nije zno plivat, pa bi napuo mijeh i skako u dubinu. Pa to more samo lud čoek, sam bi pošo i baco se s onijem mijehom usre noći… A ima, ja znam, i jedan stari iz Vitajine, išo bi dojeka s magarčićem, ali bi pokupio samo po vrhu jer ne more njorit, uzo bi janku i pokupio po vrhu, imo je osamdese godina. I onaj što sam ti pričo, što je u mene radio, nije zno plivat, a glavni je bio u temu, janku je napravio čempresovu i on je pokupio ovo što pliva, pluta, s kraja što može, a ostalo nije…
Iako nas ovakve konavoske priče i dogodovštine uvijek i nasmiju, s obzirom na sadašnja znanja kolika se šteta čini moru, jedinoj njivi na kojoj se ne sije i ne sadi, a uvijek urađa plodovima, sretni smo da su ovakve priče dio prošlosti, i ondje neka i ostanu.